„Pa dobro, samo je malo stidljiv. Proći će ga.“
Ovu rečenicu čujem često — i razumem odakle dolazi. Roditelj ne želi da od deteta pravi problem, a i sam se seća kako je nekada bio povučen pa je „nekako prošlo“. Problem je što povlačenje ponekad zaista prođe samo od sebe, a ponekad tiho zauzme sve više prostora: prvo na rođendanima, pa na času, pa u odabiru srednje škole.
Stidljivost nije osobina koju treba iskoreniti
Postoji velika razlika između temperamenta i ograničenja.
Neka deca su po prirodi tiša, sporije ulaze u nove situacije i treba im vremena da procene prostor pre nego što se uključe. To nije mana. To je način na koji funkcionišu — i najčešće ide uz posmatranje, promišljanje i veliku osetljivost na ono što se dešava oko njih.
Ali kada dete zbog stidljivosti prestane da radi stvari koje želi da radi — kada ne podigne ruku iako zna odgovor, kada ne priđe grupi iako bi baš voleo, kada ne kaže da mu je nešto krivo jer bi to nekome smetalo — tada stidljivost više nije samo temperament. Tada je postala granica koja odlučuje umesto deteta.
Cilj nije da tiho dete postane najglasnije. Cilj je da stidljivost ne bira umesto njega.
Šta se najčešće krije iza povlačenja
- Strah od greške. Dete radije ne pokuša nego da pokuša i ispadne „glupo“.
- Strah od procene. Ne plaši se toliko zadatka koliko toga šta će drugi pomisliti.
- Nedostatak iskustva. Nikada nije uvežbalo kako se prilazi, pita, odbija.
- Prethodno iskustvo koje je zabolelo. Jedno ismevanje ume da traje mnogo duže nego što odrasli misle.
Zato prvo pitanje nikada nije „kako da ga oslobodimo stidljivosti“, nego „šta se ovom detetu dešava kada treba da se uključi“.
Šta pomaže, a šta pogoršava
Ne pomaže
- Guranje u situaciju bez pripreme („Idi, pozdravi ih, šta se stidiš!“).
- Etiketa pred drugima („Ona vam je stidljiva, izvinite.“). Dete tada dobija identitet, ne podršku.
- Poređenje sa bratom, sestrom ili drugom iz razreda.
- Preuzimanje svake komunikacije umesto njega — trajno, a ne privremeno.
Pomaže
- Priprema unapred. „Sutra idemo na rođendan. Biće Marko i Ana koje znaš. Ako ti bude teško, možeš da dođeš do mene i to je sasvim u redu.“ Predvidivost smanjuje napetost.
- Mali koraci sa jasnim ishodom. Ne „budi slobodniji“, nego „danas ćeš ti reći prodavcu šta želiš“.
- Vežbanje rečenica. Deci mnogo pomaže kada unapred znaju šta tačno mogu da kažu: „Mogu li da se igram sa vama?“, „Ne razumem, možete li ponoviti?“
- Priznanje pokušaja, ne samo rezultata. „Video sam da si prišao. Znam da ti to nije bilo lako.“
- Vaše mirno lice. Ako roditelj deluje zabrinuto svaki put kada dete zaćuti, dete zaključi da je njegovo ćutanje zaista opasno.
Kada ima smisla potražiti podršku
Ne mora svako tiho dete kod savetnika. Ali ima smisla javiti se kada primetite nešto od ovoga:
- dete izbegava situacije koje je ranije volelo;
- izostaju prijateljstva i dete je zbog toga tužno (a ne samo vi);
- javljaju se stomačne tegobe, glavobolje ili nesanica pred školu i dešavanja;
- dete često govori „ja to ne umem“, „svima je lakše nego meni“;
- povlačenje traje mesecima i širi se na nove situacije.
U individualnom radu ne „popravljamo“ dete. Prvo gradimo odnos u kome ono sme da bude tiho — jer se tek iz sigurnosti kreće napred. Onda, kroz igru, razgovor, crtanje i konkretne vežbe, radimo na tome da ima izbor: da može da ćuti kada želi i da progovori kada želi.