Sva deca se ponekad plaše. Straha od mraka, od psa, od prvog dana u školi — to je normalan deo odrastanja i uglavnom prođe sam.
Anksioznost je nešto drugo. Ona ne dolazi samo kada postoji razlog. Ona dolazi unapred, ostaje i posle, i polako sužava prostor u kome se dete kreće.
Po čemu se razlikuje od uobičajenog straha
- Trajanje. Strah prođe kada prođe situacija. Anksioznost ostaje danima pre i posle.
- Obim. Strah je vezan za jednu stvar. Anksioznost se širi: prvo kontrolni, pa škola, pa izlasci.
- Telo. Stomak, glavobolja, mučnina ujutru, teško uspavljivanje, grickanje noktiju.
- Pitanja. Mnogo „šta ako“. „Šta ako se izgubim?“, „Šta ako se mama ne javi?“, „Šta ako svi vide da grešim?“
- Izbegavanje. Najvažniji znak. Dete počne da se izvlači iz situacija — i tada anksioznost dobija hranu.
Svako izbegavanje kratkoročno donosi olakšanje, a dugoročno anksioznosti poručuje: bio si u pravu, bilo je opasno.
Zašto umirivanje ponekad pogorša stvar
Kada dete pita „Šta ako se razbolim na ekskurziji?“, prirodno je odgovoriti „Nećeš, ne brini“. Ali ako se to pitanje ponovi pedeseti put, a odgovor je uvek isti, dete ne uči da podnese neizvesnost — uči da mu je za smirenje potreban roditelj.
Umesto toga pomaže odgovor koji priznaje osećanje i vraća detetu sposobnost:
„Vidim da te to brine. Stvarno ne možemo znati sigurno. Šta bi uradio ako se to desi?“
Cilj nije da dete prestane da brine. Cilj je da briga prestane da odlučuje.
Šta roditelj može da uradi
- Imenujte, ne umanjujte. „Zvuči kao da ti je uznemirujuće“ radi bolje od „nema tu šta da se brine“.
- Vratite predvidivost. Ritual pred spavanje, jasna najava šta sledi, isti redosled jutra.
- Male doze izlaganja. Ne velika hrabrost odjednom, nego korak po korak — i svaki priznat.
- Ograničite „proveravanje“. Dogovorite se: na isto pitanje odgovarate jednom, pa zajedno vežbate šta dete može samo sebi da kaže.
- Pazite na sopstvenu napetost. Anksiozna deca čitaju roditelje bolje nego što mi mislimo.
- Telo pre glave. Sporo izdisanje, hladna voda na ruke, pokret. Kada je telo preplavljeno, razgovor ne ulazi.
Kada potražiti stručnu podršku
Ima smisla javiti se kada:
- tegobe traju duže od nekoliko nedelja i pojačavaju se;
- dete izbegava školu, društvo ili aktivnosti koje je volelo;
- javljaju se telesni simptomi bez medicinskog uzroka;
- san i apetit su izmenjeni;
- dete govori o sebi kao o nekome ko „ništa ne može“.
U radu sa decom anksioznost ne „isterujemo“. Pomažemo detetu da je prepozna, da razume šta mu telo govori i da dobije konkretne alate umesto izbegavanja. Roditelje uključujem u proces jer se najveći deo promene dešava između susreta — kod kuće, u realnim situacijama.
Važno: ako postoji sumnja na zdravstveni uzrok simptoma, na intenzivnu anksioznost koja ozbiljno ometa svakodnevni život ili na bilo kakav rizik po bezbednost deteta, prvi korak je pedijatar ili nadležni stručnjak za mentalno zdravlje dece.